FITblog

Mala, pionirska ekspedicija našeg univerziteta krenula je put Nesebara u petak uveče. Prevelik broj stajanja i tugaljiv prizor okoline posle granice nisu ulivali poverenje da će naša konačna destinacija biti najotmenije letovalište u susednoj komšijskoj zemlji. Pored svega nabrojanog, na samom ulazu u grad je stiglo i obaveštenje o promeni hotela. A hotel, za razliku od svega ostalog predstavljao je prijatno iznenađenje. Zaključak svega navedenog bi mogao biti „hotel sa 4 zvezdica, u gradu od 2 zvedice“.

Broj učesnika na menadžerijadi premašio je sva očekivanja organizatora, a samim tim i prouzrokovao odeđena kašnjenja u organizaciji sportskih događaja. Prvi nastup naših košarkaša, a ujedno i prvi nastup jedne od naših sportskih sekcija, pomeren je za naredni dan, zbog toga što je organizator prvo zaboravio da postavi koševe (!!!) a zatim ih je postavio pogrešno (!!!). Kiša je narednog dana primorala organizatore da prebace takmičenje u salu obližnje osnovne škole, i da zbog ograničenog vremena, promene sistem takmičenja.

Umesto ligaškog sistema i odigravanja 3 utakmice u okviru grupe, odlučeno je da se pređe na kup sistem i da se utakmice igraju „prljavo“ (bez zaustavljanja vremena). Naši košarkaši se nisu snašli i nažalost izgubili i završili takmičenje. „Prvi mačići se u vodu bacaju“.

Da se vratim na priču o hotelu. Početno oduševljenje hotelom je ubrzo zamenilo blago razočaranje, i u mojim očima jednu zvezdicu. Za ručak-večeru dve vrste čorbe, roštilj, pomfrit, salata, kolač. Za doručak, omlet, viršle, prženice. I u krug. Isto.Opet. Isto. Ukoliko se pak gleda sa stanovišta preduzetništva, iskorišćenost bi bila velika, jer što ne pojedeš od hleba danas ide u prženice, a što ne pojedeš od viršli ide u posle u čorbu. Ukoliko se gleda sa stanovišta organizatora mislim da bi odgovor bio:“Šta očekuješ za 110 evra?“. Ali, ukoliko pak gledamo s aspekta ljudi koji su bili smešteni u drugom hotelu, hrana i nije toliko loša. Važno je da pronađeš zadovoljavajući aspekt.

Nazad na temu. Za razliku od sportskih događaja, takmičenja u znanju i rešavanju studije slučaja su se odvijala po utvrđenom planu i programu. Odlične ideje i rešenja navedena u tekstualnom predlogu, ali i trema prilikom prezentacije, na kraju je naše „case-re“ odvela na 9. mesto. Prijaju komplimenti kolega iz komisije. Prija činjenica da je plasman izboren u konkurenciji znatno starijih studenata. Ovo je tek početak  i očekujem mnogo bolje rezultate sledeće godine.

Na kraju, javljanje iz Bugarske bih završio u sportskom duhu poslovicom na bugarskom koju ćete nadam se i bez prevoda prepoznati, a to je: ВСИЧКИ ЗА ЕДИН, ЕДИН ЗА ВСИЧКИ !

Vladimir Škorić

… i klikni ovde.

Toliko za ovaj post.

-Arsenije

Stranci su postali ludi za Beogradom! Svi vole noćni život u našem White city-ju! Oduševljenje vlada i sve barijere i predrasude vezane za našu lepu zemlju,lagano se ruše. Na svakom koraku možete sresti Engleze, Italijane, Amerikance, Francuze, drage nam (i dalje najbrojnije) Kineze, Ruse i druge, i svi će Vam se obratiti sa makar jednom kratkom rečenicom na srpskom, makar ona imala i pogrdan smisao. U prevodu, lepa naša srpska jezika doživljava popularizaciju.

I tako,uz ovako pozitivna dešavanja, „ono“ svetlo na kraju tunela, više i nije tako daleko, odnosno, tunel je vidno skraćen. Svi se radujemo, jer sad je sve više onih koji uviđaju koliko je naša pozitivna strana, zaista pozitivna i sve je više onih koji nas VOLE! A mi srdačna nacija, najsrdačnija na svetu, došli smo u situaciju da, napokon, pokažemo, velikom, ostatku sveta koliko volimo da se ljubimo (čak tri puta) i grlimo.

I onda se pojavljuje on, PROKLETI ON… A(H1N1) ili da bi bolje kapirali, a da ga istovremeno kategorišemo i okarakterišemo kako valja, SVINJEĆI GRIP!

U kratkom periodu, narušio nam je sve planove vezane za mukotrpno i dugotrajno građen, željno očekivani Serbian imidž.

Brzo se širi, zauzima sve pozicije, dominantan baja. Ne pita za dozvolu, a i što bi, jer on napada, bez razmišljanja! Svi su u panici, nose maske, a savetuje se i novi način komunikacije, po principu, DIŠI I PRIČAJ NIZ VETAR, DOK SU TI SVI OSTALI IZA LEĐA!

Izbegavajte rukovanje, dodirujte druge što manje i neka oni vas dodiruju još manje. A ako se desi da vas neko, najslučajnije dotakne, trčite do prvog lavaboa (ukoliko ste na sred ulice, snađite se kako god umete i znate, ako ne posedujete antibacterial sapun) i perite ruke, dugo i pažljivo, narednih pola sata. A ako voda kojom perete ruke, slučajno, nije topla, e onda bi možda najbolja ideja bila da se, jednostavno, ubijete.

Situacija u gradskom saobraćaju je ipak najtužnija. Krcat autobus se klacka iz prigradskog naselja ka centru grada. Vožnja traje dugo, a u busu čovek na čoveku. Blizina između ljudi se oslikava u tome što možete da znate šta je Vaš sused doručkovao ili nije doručkovao i koliko god se svi trudili da dišu u visinu, intima je neizbežna. I onda se dešava nešto što narušava ovaj zgužvani sklad. U blizini vozača, neko počinje da kašlje! Svakog trenutka kašalj se pojačava, postaje glasniji i prdorniji i u tom trenutku počinje komešanje. U već, žestoko stisnutoj situaciji, počinje da se pravi mesto i već nakon deset sekundi, oko nesrećne osobe koja je pala u žar kašljanja, oslobođen je prostor u prečniku od 1,5 m. I posle kažu da je nemoguće da se napravi slobodan prostor u punom autobusu. SVAŠTA!

I sad, recite vi meni, kako mi, najsrdačniji narod na svetu, u ovakvoj situaciji da pokažemo količinu neizmerne ljubavi koju nosimo u sebi!?

Ljubav treba da se pokazuje, a mi sputani. Ljubljenje od čak tri puta pada u vodu, bolje rečeno, ljubljenje, kao opcija, u startu otpada. Da se manje ljubimo? Možemo li mi to, trebamo li?

A šta sa onima koji su u braku, vezi, ili se pripremaju da uđu u takvu zajednicu… kako će oni, šta će? Da manje ljubimo svoju decu, mame, tate, oni nas? Hoćemo li se manje voleti?

Paranoja ili opravdano stanje? Milion pitanja, panika u vazduhu, pa šta je rešenje?

Kažu, strpljen spašen. Hehehehe! Ova rečenica mi je poznata i čini mi se da nas već vekovima prati, a možda i proganja. Pa dobro, da se strpimo i sačekamo da i ova PIG STORM prođe. A proćiće i to će da se desi.

A strendžeri, šta ćemo sa njima? Hoće li nam opet okrenuti leđa? Hoće li, po ko zna koji put prestati da nas vole? I da li to treba da nam bude važno? Ma, vratiće se strendžeri, uvek su se vraćali, miris Srbije ih je uvek privlačio. Nego, pustimo njih…

Savetujem, od srca, da se ipak okrenemo BLIŽNJEM SVOM (ili svojima) i da VOLIMO… pa sad, Vi to tumačite kako god želite. 

Poštovani studenti,

ako imate neku zanimljivu priču, tekst, reportažu i to, možete objaviti na blogu

tako što ćete sadržaj poslati na blogadmin@fit.edu.rs

-Arsenije

Zvoni telefon (budilnik). Osam je sati. Misli tipa: „Danas je taj dan.“, „Danas počinje novo poglavlje u mom životu.“ prolaze kroz glavu. Sav euforičan ustajem, oblačim se i tumaram do šolje sa kafom. Dok sam se „totalno rasanio“ bilo je već vreme da polako krenem. Bolje i da dođem malo ranije nego da kasnim.

…

Silazim iz autobusa kod „Poštanske“. Sati je 09:30. Poranio sam previše. Taman ću se peške spustiti niz Cara Dušana. Kontrolišem se da koračam polako, što sporije mogu, da bih oduzeo što je više vremena moguće. Kroz glavu mi prolaze raznorazne stvari vezane sa fakultet, dizajn, crtanje… Ne znam tačno gde se nalazi faks, zato proveravam mapu na telefonu. Dolazim do raskrsnice Cara Dušana i Tadeuša Košćuška, nema žive duše. Opažam dve devojke koje idu ispred mene, ali i ne pomišljam da bi i one mogle da idu na FIT. Ne znam zašto. Jedino znam da se bližim pruzi i da je moram nekako preći. Razmišljajući o tome prolazim pored podvožnjaka, koji ne znam kako uopšte nisam video. Dolazim do onog „tranzitnog puta“ (ili kako se već zove) i kapiram da nigde nema pešačkog prelaza. Znači nije pešačka zona i odmah mi se nije dopalo.

I one dve devojke od malo pre su tu. Jedna od njih me onako bojažljivo upita da li sam ja sa FIT-a, dok ova druga odgovara u moje ime, kaže da jesam i da me se seća sa prijemnog. Tu se ja kao upoznam sa njima, mada se sada ne sećam ni njihovih imena niti faca. Uglavnom, svo troje nismo znali kako da dođemo do fakulteta. I sad kao pređemo mi taj put, međutim tu su odmah stovarišta i pruga. Sine mi ideja da možda možemo da prođemo kroz neko stovarište. Taman što smo kročili u jedno od njih, kad ono međutim, dva vučijaka čuvara iskočiše pred nas lajuči i režaći. Devojka jedan i dva automatski počeše da vrište, i meni sad bilo glupo, pa iskoračih ispred da ih zaštitim. Stojim ukopan, odsečen nogu do pojasa od adrenalina i jedino što mi pada na pamet je da upotrebim stari trik gledanja psa direktno u oči bar 30 sekundi. Biram krupnijeg, jer shvatam da je mužijak i ako se on povuče, povućiće se i manji. Ali gledanje psa u oči je relativno mač sa dve oštrice i tu će pas ili pobeći ili napasti. Međutim za bežanje ovog vučijaka bilo je potrebno čitavih desetak sekundi. Dobro je. Ne iskušavajući više sreću odlučujem ipak da moje devojke ne vodim preko stovarišta već da se vratimo i probamo da pređemo preko pruge.
Nailazimo na provaljenu ogradu, i ne videći pasarelu (ponovo), odlučujemo da ipak pređemo.  Levo, desno, put je čist. Prešli smo, horor je završen.
Dolazimo do vrata fakulteta ali imamo još oko 45 minuta do dodele indeksa. Izvaljujemo kafić koji se nalazi sa strane i odlazimo na sok. Unutra vidim još ljudi za koje se ispostavilo da će mi kasnije biti kolege. Popili smo sok, ispričali se, i otšli na dodelu, a ja te devojke od tada ne videh više.

Iako formalna i meni pomalo zastrašujuća, dodela indeksa mi je ulila neko samopouzdanje koje mi je nedostajalo do tada. Zbog velikog broja studenata uručivanje indeksa je malo potrajalo, a ja, kao po nekom nepisanom pravilu, sam naravno bio među poslednjima. Sedeo sam kao na iglama. Jedva sam čekao da čujem svoje ime, izađem, uzmem indeks i ponovo nestanem u gomili na svom mestu, jer generalno imam tremu kad je u pitanju eksponiranje bilo kog oblika pred većim brojem ljudi. To je sve fino prošlo, i iako sam možda do tada mislio da sam spreman za fakultet, tek sam se onda rasanio iz srednjoškolskog letnjeg sna.

U ponedeljak, prvog dana predavanja, ponovo sam stigao na fakultet sat vremena pre početka časa. U principu interaktivni mediji tog dana po rasporedu nisu ni trebali da imaju predavanje, ali ja tada još nisam dobro tumačio isti. Tako da sam trebao da imam crtanje u ateljeu kod profesorke Vesne Pavlović. Pošto sam već čuo da ona važi za jednu od strožijih profesorki na fakultetu, osećao sam tremicu. Malo sam se promuvao tu okolo i spazio Sanju Ignjatović sa kojom sam pričao o raznoraznim stvarima narednih sat vremena. Ušli smo u atelje na vreme, upoznali se sa ljudima koji su tu bili, međutim profesorke nije bilo. Umesto nje došla je Neda Todorović, šef katedre za dizajn. Crtali smo neku jednostavnu postavku od par elemenata. Ubrzo je došla i profesorka, koja je odmah počela da nas teroriše, muči, daje neke domaće zadatke i ceo fazon.

I eto tako. Od prilike posle godinu dana sa osmehom gledam na svu tu frku oko polaska na fakultet i uopšte celu svoju prvu godinu školovanja na FIT-u.
Od tada sam mnogo uznapredovao i naučio, što o dizajnu kao struci, što o životu i svemiru uopšte.

Prošla je i svečana dodela indeksa… Evo slike koja je na mene ostavila najjači utisak. Svaka čast!!!

Svim novim studentima želim mnogo uspeha. Budite slobodni da komentarišete postove blogera, pošto je ova stranica kreirana zbog Vas.

FIT: Napred Voša… Miroslav: Napred Voša je sajt posvećen dešavanjima unutar fudbalskog kluba Vojvodina. Prvi sajt koji je podigla sadašnja veb ekipa podignut je u decembru 2003. godine, a nakon što je redizajniran i prebačen na novi domen na pravoslavni božić 2009. godine sajt je preimenovan u Napred Voša: http://www.napredvosa.com Glavni i odgovoni sam urednik sajta i radim sa timom koji broji 5 članova mada sam obavljam uglavnom 90% posla. Ne pamtim kada se desilo da makar jedan član redakcije nije bio prisutan na utakmici Vojvodine, sa kojih inače iz nedelje u nedelju objavljujemo sportske izveštaje u vidu tekstova, video materijala i fotografija, trudeći se da što verodostojnije i slikovitije prikažemo događaje sa terena i konferencija za medije. Naravno, tu su i nedeljne aktivnosti koje podrazumevaju praćenje štampe i obljavljivanje aktuelnih informacija.

FIT: Postavio si internet stranicu fudbalskog kluba Vojvodina. Da li imaš pomoć od nekog ili je sve po principu „uradi sam“? Miroslav: Na žalost pomoć imam jedino od momaka iz veb tima. Svi do jednog imaju svoje poslove i vreme koje izdvajaju za sajt je veoma malo nasprem stvarnih potreba, tako da najveći deo rada pada na mene. Treba napomenuti da putujemo na svaku utakmicu fudbalskog kluba Vojvodina i da sami pokrivamo putne troškove, a uz sve to je i neophodno ulaganje u odgovarajuću vrstu fotoaparata i kamere. FK Vojvodina nam izlazi u susret tek toliko da nas kao izveštače akredituje za utakmice na kojima je to neophodno da se učini i bez sopstvene inicijative bi bilo nezamislivo bilo šta postići na ovom planu.

FIT: Da li ti je pomoglo znanje i iskustvo stečeno na FITu, u realizaciji ovakvog projekta i kako ocenjuješ svoje dosadašnje studije na FITu? Miroslav: Stečeno znanje na FIT-u mi mnogo pomaže, pre svega u tom smislu što me usmerava ka profesionalnijem vizuelnom izražavanju. Moram priznati da su uvek sitnice u pitanju, ali su one neverovatno bitne za dobijanje željenog rezultata. Govoreći iz te pozicije, krivo mi je što se nisam više aktivirao u komunikaciji sa profesorima koji svojim savetima daju odlične smernice studentima da svoje umetničke sposobnosti iskažu na najbolji mogući način. FIT: Ispričaj nam jedan zanimljiv događaj ili anegdotu iz života jednog iskusnog amaterskog foto-reportera Miroslav: Početkom ove godine fudbalsko prvenstvo je zbog smetova bilo odloženo na nedelju dana. Nakon toga je usledilo gostovanje u Kruševcu, čiji superligaški stadion nema atletsku stazu, te su tribine tik uz teren za igru. Iz tog prostora kao fotograf pratim dešavanja na terenu i beležim interesantne situacije. Međutim, pomenutog dana sam, ne svojom voljom, izigravao glinenog goluba, pošto je sa tribina svaki čas pristizala po neka grudva protivničkih navijača. Na sreću, sve su završile tik pokraj “mete” uz duboki uzdah strelaca. Moram da priznam da mi nije bilo prijatno pratiti i izbegavati grudve i istovremeno raditi i paziti na fotografsku opremu kako joj se ne bi nešto nepredviđeno desilo.

FIT: Na kraju, koja je tvoja poruka svim budućim studentima dizajna interaktivnih medija….

Miroslav: Sagledavajući moje dosadašnje studiranje na FIT-u, preporučio bih novijim generacijama da što je više moguće iscrpe znanja koja im nude profesori. Lično sam se ustručavao u mnogim situacijama, plašeći se pre svega da ne postavim neko pitanje zbog kojeg bi se diskreditovao kako u očima profesora, tako i u očima studenata. Međutim, iz sadašnje pozicije vidim koliku sam štetu naneo ovakvim pristupom i u preostalom delu studija ću se truditi da te greške ispravim što je više moguće.

Od sada Fit možete pratiti i na Tviteru.

https://twitter.com/MetropolitanBg

Ljudi, koliko je prošlo da na Dorćolu nije organizovan neki turnir u basketu??? Mislio sam da bi mogli da organizujemo nešto… Nisam dovoljno visok da kucam ali dobro gađam trojke pa ako ima zainteresovanih za pomoć u organizaciji… Javite se!!!

Pozdrav svima!

Kreirali smo blog zajednicu gde možete pročitati članke naših blogera. Takođe želeli bismo da vas pozovemo da aktivno učestvujete sa komentarima na članke i teme. Administrator zadržava pravo moderacije!!!

Naši blogeri su: Vladimir Škorić, Ivana Teodor, Mladen Trišić, Mlađan Antić, Jovica Šević i Arsenije Ćatić.